U jutarnjim satima 29 januara ove godine, preminuo je John Martyn, jedan od najboljih i najhvaljenijih muzičara Velike Britanije. 
U poslednjih nekoliko godina izrazito lošeg zdravlja, John Martyn je bio u novom zamahu svoje karijere koja je trajala preko četiri decenije. 
Rođen je kao IAIN DAVID MCGEACHY 11. septembra 1948. godine u New Maldenu, Surrey, ali je odrastao u Glasgowu,što je imalo velikog uticaja na njegov život i karijeru.

U početku pod uticajem Roberta Johnsona i Skip Jamesa, škotske tradicionalne muzike kao i električnog folka Daveya Grahama, on počinje svoju karijeru sa 17 godina. Pod tutorstvom Hamisha Imlacha, škotskog folk pevača, seli se u London gde upoznaje Bert Janscha, Ralph McTella i Ala Stewarta. 
Zapada za oko Chris Blackwellu, vlasniku diskografske kuće ISLAND i to rezultira prvencem, folk-blues albumom „LONDON CONVERSATION“ (1968). Sledeći, „THE TUMBLER“ (1969.) snima pod palicom Al Stewarta i postepeno se odmiče od prvobitnog zvuka ka psihodeliji i džezu.

Susreće BEVERLEY KUTNER, pevačicu iz Coventryja i zajedno s njom snima dva predivna albuma „STORMBRINGER“ i „ROAD TO RUIN“ (1970.-oba!).Postaju ljubavnici i kasnije se i venčavaju. 
Na nagovor producenata i vlasnika kuće , Beverley biva izgurana sa scene („pevala je ravno“) i počinje da se bavi  porodicom. Nedostatak Johnove podrške u tom trenutku nikad nije zaboravila. 
Treći solo album „BLESS THE WEATHER“ (1971) Martyn snima pod primetnim uticajem džeza,bluza ,folka ali i muzike Bliskog Istoka, Jamajke i Južne Amerike. 
Njegov način pevanja polako se menja i sve više koristi džez fraziranje, glas kao dodatni instrument, uvodeći i mumljanje i nepravilan izgovor kao sredstvo za postizanje drukčijeg zvuka.

Ovaj i sledeći album „SOLID AIR“ (1973) smatraju se klasicima u njegovom opusu. Naslovna pesma bila je posvećena njegovom intimnom prijatelju NICKU DRAKE-u, koji je za razliku od ekstrovertnog i često pijanog Johna bio preosetljiv i introvertan. 
Na vest o Drakeovoj smrti sledeće godine Beverley kaže da se John nasmejao, što je nju razljutilo ij ona mu je to zamerila. 
Druženje sa Dannyjem Thompsonom, bivšim basistom grupe „THE PENTANGLE“ i džez muzičarem,je jedan od muzičkih vrhunaca, ali i period žestokog zajedničkog opijanja i odavanja raznim porocima. 
Na novom albumu „INSIDE OUT“ (1973) on intenzivno koristi efekat ECHOPLEX, što će postati praktično njegov zaštitni znak. 
„SUNDAY’S CHILD“ (1974) je povratak starom zvuku, bez preteranih ukrasa , ali sa mnogo melodija i čvršće strukturisanih pesama.

Tri godine bez novih izdanja i 1977. izlazi jedan od njegovih najboljih albuma „ONE WORLD“ na kojem su učestvovale legende kao što su Lee Scratch Perry i Stevie Winwood. 
Sledeća trogodišnja pauza prekida se izdavanjem brilijantnog „GRACE AND DANGER“ (1980). To je Johnovo remek delo , koje u tančine govori o raspadanju braka između njega i Beverley. Činjenica je da je Chris Blackwell celu godinu dana odlagao izdavanje albuma u nadi da će se njih dvoje pomiriti. Phil Collins,koji je svirao bubnjeve na albumu, je takođe prošao kroz težak razvod braka, pa se na kraju sve poklopilo i dovelo do stvaranja jednog od najemotivnijih albuma u istoriji roka. Posle uspeha ove ploče i uz pomoć Phil Collinsa (neki kažu da je ta saradnja jedna od najvećih Johnovih muzičkih grešaka), on snima „GLORIOUS FOOL (1981) i „WELL KEPT SECRET“ (1982). Prvi je izvanredna ploča na kojoj gostuje Eric Clapton. No nijedna od te dve ploče ne postiže komercijalni uspeh i ne pomaže napretku Johnove karijere.

Ni sledeći albumi „SAPPHIRE“ (1984), “PIECE BY PIECE“ (1986) i živi album „FOUNDATIONS“ (1987), i pored neospornih kvaliteta nisu prihvaćeni kod publike. 
Boreći se sa alkoholizmom John Martyn ne snima ništa , već drži koncerte.  
1989. priređuje izvanredan koncert u Hackney Empire Theatreu, kojem je prisustvovao i pisac ovih redova. Inače uvek nepredvidljiv John je išao iz ekstrema u ekstrem - jednom pijan i van kontrole, a drugi put disciplinovan i inspirativan. 
Album „THE APPRENTICE“ izlazi 1990-te godine, a „COOLTIDE“ 1992. godine. Takođe izdaje i dva albuma „COULDN’T LOVE YOU MORE“ i „NO LITTLE BOY“ na kojima uz Phil Collinsa, Davida Gilmoura i Levon Helma izvodi nove verzije starih pesama, kao i živi album.

1996. izdaje povratnički „And“, a 1998. ultimativan album sa obradama tuđih pesama (Randy Newman, Portishead) „THE CHURCH WITH ONE BELL“, kao i dupli živi „DIRTY DOWN AND LIVE“. 
2000.-te godine snima toplo primljeni album „GLASGOW WALKER“ i na osnovu tog uspeha Island Records mu remasterizuje i ponovo objavljuje sve albume od 1968 do 1980.-te godine. 
Zbog dijabetesa, 2003. godine, puca mu cista u levoj nozi i njegovo zdravlje se pogoršava, akao posledica toga amputirana mu je leva noga do kolena. To ga ne sprečava da nastavi da svira bez prestanaka i ide na svetske tuneje svirajući iz invalidskih kolica. 
Serija živih albuma se nastavlja, a 2004.-te godine izdaje poslednji studijski album -trijumfalni “ON THE COBBLES“. 
Godina 2007. je značajna po tome što su objavljena dva DVD-a: “Live at the BBC“( sa snimcima iz 70-tih godina) i dokumentarac „THE MAN UPSTAIRS“. Sledeće godine nastavlja sa objavljivanjem živih albuma a krajem iste godine Universal/Island mu objavljuje četverostruki box-set „AIN’T NO SAINT“. 
Posle dobijanja nagrade časopisa MOJO za životno delo , kao i ordena iz ruku Kraljice Elizabete (OBE) u januaru 2009., Martynovo zdravlje počinje ubrzano da popušta i on umire u 60-toj godini. Razlog je dugogodišnja zloupotreba pića i medikamenata.

Martynove pesme, eksperimenti sa zvukom , način pevanja , karakteristična „backslap „gitara, čine ga jednim od velikana Britanskog folka i rocka, nezaboravnog i neprevaziđenog!

Slobodan Vlaketić